Од 11. маја до 15. јуна 2021. године у Галерији на Штрафти млада уметница Алена Клаћикова ће новосадској публици представити пројекат Изгубљена мисао. У овом циклусу радова уметница се фокусира на питања деконцентрације, растројености, презасићености настале услед неминовног примања превеликог броја информација и агресивних визуелних стимуланса. Свет и поимање нормалности се мења рапидно, а самим тим и колективна људска свест рађа нове феномене. Упркос нашим одбрамбеним механизмима и постављању “заштитних филтера” нико од нас није имун на свакодневне разорне нападе општеприсутних популарних и пропагандних садржаја који, мало је рећи, остављају трага. Ти трагови, као и њихови обриси јесу тема њеног тренутног истраживања.
У овом циклусу стварам рељефне слике које у својој структури садрже елементе синтетичког, неорганског порекла. Први пут се одлучујем за овај експериментални медиј, који се сам по себи наметнуо, као посве природан избор приказивања оваквих вредности. Јасноћа, бистрина, сведеност, смиреност, концентрисаност и самоувереност израза су идеали ка којима тежим у свом стваралаштву, а ипак овим делима представљам и упозоравам на њихове контравредности: немир, спутаност, апатију, засићење, апсолутно одсуство концентрације, а самим тим и губитак усмерења, животног фокуса, након чега наступа безнађе, демотивисаност, губитак повезаности са светом око себе, затим анулирање вишка информација, селективно памћење, одсуство критичког духа и у мом случају, бекство у унутрашњи свет, који претачем у ове, за мене сасвим нове и изненађујуће визуелне садржаје. Постоји још једна веома важна нота у овим делима, а та је покушај приказа испрекиданог процеса мисаоног тока, комплексности путање једне најбаналније и наједноставније мисли, феноменалности асоцијације и њене уске везе са чулним доживљајем и наравно приказ поља бесконачног броја могућности и комбинација које се развијају и живе у нашим умовима. Као централну тему сам узела управо ту спутану, неоформљену, неизречену мисао, која се негде на свом далеком путу изгубила и није нашла своје место у пољу свесног доживљаја, већ остала у пољу слутње и наговештаја… Као такву могу само инстинктивно да је осетим и пробам да преточим у ликовно дело и на тај начин је доведем до њеног одредишта, а то је да је учиним разумљивом, појмљивом, а самим тим и доступном посматрачу/слушаоцу…
Гледано са ликовног становишта, служим се сличним методама компоновања као и у пређашњем раду: латентним експресивним гестом, у коме се огледају те скривене, несвесне намере, бујност утисака, чулност доживљаја, осећај рањивости и изложености које стоје као сама противтежа прорачунатости и одмерености свесног дела мозга. Користим се јаким контрастом, динамиком линија, које би требало да представљају брзину и гипкост мисли која је у стању да одскочи са једног краја композиције на други за само делић секунде. Често приказујем полиптихе који демонстријају тзв. Присећања, односно поновно враћање на пређашњу мисао, сваки пут виђену на други начин, кроз друго сочиво. Њима покушавам да демонстрирам то грчевито носталгично хватање за ствар прошлости, као и њену недостижност, вечито и заувек нејасно, мутно виђење неке ситуације, догађаја или боље речено, нашег доживљаја истог… То сећање не припада садашњости, али га ми ипак довлачимо у садашњи моменат, употпњујемо га и изобличујемо према нашој вољи, сагледавамо га из другог угла, те оно преживљава неку чудну метаморфозу и формира један нови, другачији доживљај реалности.. Тако гледајући га из више углова, можда се и приближимо истини, ако у опште, ка томе тежимо. (Алена Клаћикова)
Алена Клаћикова (1991. Нови Сад)
Завршила је основне студије на Академији уметности у Новом Саду, катедри за графику, у класи Анице Радошевић 2014. године. Исте године уписује мастер студије и завршава их 2016. Поред графике, интензивно се бави сликарством и цртежом. Вишегодишњи стипендиста је Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, као и стипендиста “Доситеје” – фонда за младе таленте. Члан је СУЛУВ-а од јануара 2015. године. Приредила је девет самосталних изложби и учествовала на око седамдесет колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је више награда за постигнут успех у оквиру студија, награде „Корени“, као и треће Сенфелдер награде за изузетна остварења из области литографије у Немачкој. Од 2019. ради као асистент у Галерији Бел Арт у Новом Саду.
